Anonimni Umetnik
Anonimni Umetnik
+
+
+
girlannachronism:

Roberto Cavalli spring 2015 rtw details
+
+
girlannachronism:

Dolce & Gabbana spring 2015 rtw details
+
+
+
"Tri sata ujutru. Subota. Tuđi sat na noćnom stočiću otkucava prve sekunde kajanja. U sebi, tiho se izvinjavam liku nepoznate devojke koja je već u dubokom snu. Izvini, nisi ti kriva što nisi ona. Najtiše što mogu, iskradam se iz njenog stana, i šetajući, čekam da me senke ulice opiju tišinom noći. Više mi ni to ne uspeva. Prateći muziku, ulazim u neki kafić, prepun nepoznatih lica, nepoznatih priča koje sliče mojoj i više nego što na prvi pogled odaju. Odlazim do šanka i naručujem viski. Jedan, dva, tri… Prestajem da brojim, jer brojevi polako postaju datumi, a svi ti datumi u mojoj podsvesti ispisuju njeno ime. Prošlo je i previše vremena od kad nisam čuo njen glas. Prvo je prestala da mi se javlja, pa je prestala da se okreće za mnom na ulici, i onda je počela da izbegava sva mesta gde bi mogla da me sretne. Valjda sam se i njoj smučio. Ne ljutim se, i sam sam sebi odvratan. Pogledao sam šankera, koji me je posmatrao nekako tužno, razočarano. Ma šta on zna? I šta vredi da mu pričam zašto se uništavam? Šta vredi da mu pričam kako mi patetično nedostaješ? Svi su ti šankeri isti. Svi će reći isto. “Mladost-ludost. Umišljaš. Nije ona ništa, ima boljih”. Baš njega briga. Nije te on izgubio.. Ja sam. Izgubio sam osobu koja me je naterala da verujem u sebe samog. Osobu koja me je ubedila da pročitam prvu knjigu, osobu koja me je navukla na neke glupe pop pesmice, koje sam pre nje prezirao, i osobu koja je tako slepo verovala svakoj mojoj reči. I, tako, tragajući za nečim poznatim i starim, vadim telefon i kucam njen broj, davno izbrisan iz imenika, ali urezan u sećanju. Zvoni dugo, dugo i na kraju, već spreman da odustanem, čujem njen pospan glas.
“Molim?”
“Hej.. Ja sam. Obećao sam da neću da zovem, znam. Ali ne mogu. Izvini, jebiga, znam da sam kreten i znam da te smaram i znam da nemaš više živaca i želje da čuješ moja opravdanja, ali moram bar još jednom da ti kažem sve. Okej, možda sam pijan i možda ne znam šta pričam, možda čak i pričam nepovezano, ali bar slušaj. Slušaj i ćuti. Vidiš, otkad si otišla, sve na svetu me podseća na tebe. Na početku, krivio sam naviku, neku staru potrebu, ubeđivao sebe da će sve to proći, i da je i tebi isto tako. Ne umeš da lažeš, ne pokušavaj da poričeš. I onda je tebe prošlo. Više se nisi sećala mene. A ja sam i dalje opsesivno tragao za tvojim pogledom u gomili, još uvek sam se okretao za svakom devojkom koja se smejala slično tebi. Promenio sam ih mnogo. I previše. Nisu to bile loše devojke. Bar ne sve. Neke od njih bi bile i savršene, da ih nisam uporno upoređivao sa tobom. Đubre malo, je l’ ti znaš da ne postoji nijedna koja sliči tebi? Ili se smeju premalo, ili previše, ili pričaju premalo… Doduše, ti nikad i nisi prestajala da pričaš, teško da će te u tome iko prevazići.. Nebitno. Uvek im je falilo nešto. Nešto što sam nekada našao u tebi. Ima već par meseci kako više i ne pokušavam da ti nađem zamenu. Nađem bilo koju, smuvam je na neke glupe fore i posle se pravim da je ne poznajem. I onda se molim da ti ne saznaš, jer znam koliko mrziš takve likove.A sebi jedino ne smem da dozvolim da me i ti zamrziš. Ali, moraćeš da mi veruješ na reč kad kažen da se svi ti kreteni samo trude da zaborave nekog. Kao što ja imam tebe, i oni imaju nekog koga nisu cenili dok ih nije zaboravio i izbacio iz svih misli i uspomena. Nekog koga, jebiga, vole, koliko god se uzaludnim to činilo. Jeste, volim te. I, jeste, trebalo je da dođe ono “prekasno je” da bih ti to rekao. I ja i ti dobro znamo da sam ja jedan izgubljen slučaj..Ali mi opraštaš, zar ne? Kao pre što si opraštala? Možda te je zato tako teško zaboraviti. Isuviše teško se zaboravljaju oni koji su ti jedini verovali. I posle svega, samo to mi je potrebno da znam.. Je l’ mi još veruješ? Veruješ u sve što sam ti rekao? “
Ćutala je dugo. Prepoznao sam sve što sam hteo da znam u toj tišini.
Konačno, čuo sam opet njen glas, pomalo uspavan, umoran od svega.
“Ne.”
I prekinula je vezu.
To je, valjda, to?
Kraj?
Za uvek?
Naručio sam još jedno piće i zajedno sa njim progutao i činjenicu da me više stvarno ne voli.
Laže.
Vratiće se.
Proći će.
Oprostiće.
Zavoleće.
Mora.
Druge nema.
Zar ne?"
http://obecavam-da-razumem.tumblr.com/ (via obecavam-da-razumem)

Druge nema.

+
+
+
+
+
+
+